Kotor 2026: Istina o usponu na San Đovanija

Zaboravite na sjajne razglednice i saturisane fotografije sa Instagrama koje vam prodaju Kotor kao nekakav mediteranski raj bez mane. Do 2026. godine, ovaj grad je postao poligon za testiranje ljudske izdržljivosti i strpljenja. Ako mislite da je uspon do tvrđave Sveti Ivan, poznatije kao San Đovani, lagana popodnevna šetnja, prevarili ste se. To je brutalan, vreo i prašnjav put kroz istoriju koja odbija da umre, bez obzira na to koliko je turisti gazili. Dok sam stajao na samom početku stepenica, gledajući gore ka sivoj steni koja kao da se ruga svakom ko pokuša da je osvoji, setio sam se reči jednog čoveka.

„Balkan je prostor gde istorija proizvodi više istorije nego što može da konzumira.“ – Winston Churchill

Stari ribar po imenu Nikola, koga sam sreo u kafani kod severnih vrata dok smo ispijali rakiju pre nego što je sunce potpuno spalilo asfalt, rekao mi je direktno u lice: ‘Slušaj, mladiću, San Đovani nije planina, to je sudija. Svaki stepenik ti broji grehe, a gore stižu samo oni koji su spremni da ostave deo sebe na ovom kršu.’ Nikola je u pravu. Ovde nema mesta za one koji traže komfor kakav nudi prirodne lepote i znamenitosti Slovenije, Grčke i Turske u svojim uređenim parkovima. Ovo je sirovi kamen Crne Gore.

Deonice znoja i kamenog jada

Uspon počinje skoro neprimetno, ali brzo shvatate da je 1350 stepenika cifra koja se ne oprašta. Prvih trista stepenika su još uvek pod senkom starih zidina, gde se miris mačjeg urina meša sa mirisom pržene ribe iz obližnjih konoba. To nije miris koji ćete naći u brošurama. To je miris grada koji je živ, koji krvari i koji se znoji. Dok se penjete, primećujete da svaki kamen ima svoju priču. Neki su glatki od hiljada đonova koji su prešli preko njih, dok su drugi oštri i neprijateljski nastrojeni. Poređenja radi, dvorac kakav je Peles dvorac u Rumuniji izgleda kao dečija igračka u odnosu na ovu vojnu surovost mletačke arhitekture.

Kada dođete do Crkve Gospe od Zdravlja, koja se nalazi na otprilike pola puta, većina ljudi staje. Tu se odvija prava psihološka drama. Turisti iz kruzera, odeveni u neprikladne sandale, dahću i psuju dan kada su odlučili da napuste klimatizovanu kabinu. Pogled odavde je spektakularan, ali on ima svoju cenu. To nije mir koji nudi Sokobanja u svojim lečilištima; ovo je trijumf nad sopstvenom slabošću. Na ovoj visini, vazduh postaje teži, a sunce se odbija od belog krečnjaka, zaslepljujući vas dok pokušavate da locirate gde se tačno nalazi vaša sledeća tačka oslonca.

Analiza vertikalne tiranije

Zadržimo se na jednom detalju. Kod petstotog stepenika, postoji mali prolaz gde se zid kruni. Tu raste divlja smokva čije korenje razbija mletački malter star stotinama godina. Proveo sam pola sata posmatrajući tu borbu biljke i kamena. To je mikrokosmos Balkana. Nešto što pokušava da raste tamo gde je sve predodređeno za odbranu i rat. Dok gledate dole na zaliv, vidite ogromne kruzere koji izgledaju kao plastične igračke u kadi. Oni donose hiljade ljudi, ali niko od njih zapravo ne vidi Kotor. Oni vide samo scenografiju. Za pravi uvid, morate pročitati putopisi i preporuke za putovanja kroz Balkan koji ne ulepšavaju stvarnost.

Kotor 2026. godine se bori sa sopstvenim identitetom. S jedne strane je istorijsko nasleđe koje čuvaju zidine, a s druge je besomučna eksploatacija. Šibenik u Hrvatskoj ima sličan problem sa svojim tvrđavama, ali Kotor ima tu specifičnu klaustrofobiju koja vas tera ili da pobegnete ili da se zaljubite u bol koji nanosi. Ako ste ikada posetili Trebinje, znate taj osećaj hercegovačkog kamena, ali ovde je on vertikalan. Peć ili Tetovo imaju svoju planinsku grubost, ali ovde je ta grubost zarobljena između mora i neba.

„Kotor je najčudniji grad na svetu, jer u njemu čovek ne može da živi, a ne može ni da ga napusti.“ – Miloš Crnjanski

Što se više penjete, to više shvatate da ovaj put nije namenjen svima. Ako tražite estetiku koju imaju Volos ili Edirne, možda ćete biti razočarani nedostatkom klasične harmonije. Kotor je haos kamenja. Na vrhu, kod same tvrđave San Đovani, vetar briše sve sumnje. Tu, među ostacima starih vojnih baraka, gde se gušteri sunčaju na mestima gde su nekada stajali stražari, shvatate zašto su ljudi ginuli za ovaj komad stene. Pogled na Boku Kotorsku odavde nije samo pejzaž; to je dokaz da je priroda uvek jača od čoveka, ali da čovek uporno odbija da to prihvati.

Logistika i preživljavanje u 2026.

Sada, malo o realnosti troškova. Ulaznica za ovaj mazohistički poduhvat više nije simbolična. U 2026. godini, gradske vlasti su shvatile da mogu naplatiti svaki kap znoja. Cene vode na samom usponu su astronomske. Lokalni prodavci, koji nose gajbe na leđima svakog jutra, prodaju male flašice vode po ceni solidnog ručka u gradovima kao što su Bitola ili Izmir. Moja preporuka? Ponesite svoju vodu. I budite spremni da vas niko neće spasiti ako vam kolena otkažu na hiljaditom stepeniku. Ovo je putovanje kroz balkanske zemlje, vodič kroz Albaniju, Bugarsku, Crnu Goru i druge predele koji zahtevaju fizičku spremnost, a ne samo dobru volju.

Kada se konačno spustite, drhtavih nogu i spaljene kože, osetićete čudnu prazninu. To je zato što je Kotor uzeo nešto od vas, a zauzvrat vam dao samo sliku koju ćete zaboraviti čim otvorite telefon. Ali osećaj tog kamena pod prstima i miris divlje pelini na vrhu ostaće vam u nozdrvama. Za one koji žele da razumeju kultura i istorija zemalja Balkana, San Đovani je obavezna lektira, ali ne ona koju čitate u udobnoj fotelji, već ona koju ispisujete sopstvenim tabanima.

Ko nikada ne bi trebalo da poseti San Đovanija?

Ako ste osoba koja se žali na nedostatak lifta, ako mrzite miris stare luke, ili ako mislite da je istorija samo niz dosadnih datuma u knjizi, ostanite dole. Ostanite u kafiću na trgu, pijte svoj preskupi espreso i gledajte u zidine iz daljine. San Đovani nije za turiste; on je za hodočasnike bola koji traže smisao u naporu. Turističke destinacije u Srbiji i okolnim zemljama nude mnogo mirnije alternative, ali nijedna od njih vas neće naterati da se osećate tako živim i tako beznačajnim u isto vreme kao ovaj uspon.

Kotor 2026. je grad koji se menja, ali zidine ostaju iste. One su tu bile pre nas, i biće tu dugo nakon što poslednji kruzer isplovi iz zaliva. Penjanje do San Đovanija je čin prkosa modernom svetu koji traži prečice za sve. Ovde prečica nema. Samo vi, kamen i sunce koje ne oprašta. Na kraju, to je jedini način da se zapravo vidi Crna Gora, bez maski i bez laži.