Jutro u senci Prokletija: 6:00 AM
Peć, ili Peja, kako je lokalci zovu dok piju prvu jutarnju kafu, ne budi se uz cvrkut ptica. Budi se uz reski zvuk dizel motora starih mercedesa i miris prepečenog espresa koji se meša sa dimom iz okolnih pekara. U šest sati ujutru, vazduh je ovde težak i hladan, noseći sa sobom miris vlage iz Rugovske klisure koja se nadvija nad gradom kao kamena čeljust. Ovo nije sterilno turističko mesto poput onih koje možete sresti kada su u pitanju prirodne lepote i znamenitosti Slovenije, Grčke i Turske. Peć je radnički grad, grad trgovaca i planinara, gde se istorija ne čita iz knjiga, već sa lica ljudi. Dok stojite na trgu, gledajući ka vrhovima koji su još uvek u polumraku, osećate se sitno. Prokletije ne opraštaju aroganciju.
Sastanak sa planinom: Mudrost starog čobanina
Pre nego što sam krenuo uzbrdo ka Liqenatu, sreo sam čoveka po imenu Shkëlzen. Sedeo je na niskoj stolici ispred jedne male radnje, popravljajući stari kožni kaiš. Shkëlzen je decenijama vodio stada kroz ove gudure, pre nego što su postojale markirane staze i GPS koordinate. ‘Planina nije tvoj prijatelj,’ rekao mi je kroz oblak dima, ‘ona je tvoj domaćin. Ako se ponašaš kao gost, možda te pusti da se vratiš kući.’ Njegove reči su odjekivale dok smo ulazili u klisuru. Prokletije, ili ‘Accursed Mountains’, nose to ime sa razlogom. Ovo nije pitomi pejzaž koji nudi turističke destinacije u Srbiji i okolnim zemljama sa uređenim parkovima. Ovde je kamen oštar, a vetar nepredvidiv.
„High Albania is a land where the middle ages have survived to the present day, where the law of the mountains is the only law that counts.“ – Edith Durham
Uspon: Miris bora i tišina krečnjaka
Put od Peći ka selu Kućište, odakle počinje pešačenje do jezera, je serpentina koja testira vaše kočnice i vaše strpljenje. Kako se penjete, grad nestaje, a zamenjuju ga strme litice Rugove. Svaki kilometar donosi promenu u temperaturi i svetlosti. U osam ujutru, sunce tek počinje da prodire u duboke delove kanjona, osvetljavajući bistru, ledenu vodu reke Bistrice. Kada konačno izađete iz automobila i zakoračite na stazu, tišina vas udara kao fizički entitet. Nema više buke grada, samo krckanje grančica pod gojzericama i povremeni krik ptice grabljivice. Staza ka Liqenatu nije tehnički prezahtevna, ali zahteva kondiciju. To nije lagana šetnja kroz putopisi i preporuke za putovanja kroz balkan koje čitate dok planirate godišnji odmor. Ovde se znojite i borite za dah dok se borova šuma zgušnjava oko vas.
Mikro-zumiranje na jedan detalj: pogledajte koru drveća. Na ovoj nadmorskoj visini, borovi su krivi, izobličeni godinama borbe sa snegom koji ovde ostaje do juna. Mahovina koja raste na severnoj strani stabala je tamnozelena, skoro crna, i miriše na duboku, hladnu zemlju. To je miris opstanka. Ako ste navikli na mediteransku atmosferu koju nudi Rovinj ili možda mirne ulice koje ima Maribor, ovaj surovi planinski ambijent će vas ili naterati da se zaljubite ili da odmah poželite da se vratite u civilizaciju. Prokletije su suprotnost svemu što je meko i lako. One su arhitektonsko čudo prirode, ali onakvo koje je projektovao neko ko mrzi simetriju.
Jezera: Ogledala u dnu ponora
Nakon sat i po intenzivnog uspona, šuma se otvara i pred vama se ukazuje Veliko jezero Liqenat. Njegova voda je smaragdna, hladna i nepomična. Ovo je trenutak kada shvatate zašto ljudi rizikuju povrede i iscrpljenost. Jezero je uokvireno visokim stenovitim vrhovima koji se ogledaju na njegovoj površini. To nije pitoma lepota koju poseduje Krka nacionalni park sa svojim slapovima. Ovo je surova, iskonska snaga vode zarobljene u kamenu. Dok sedite na obali, jedući komad lokalnog sira koji ste kupili u Peći, osećate težinu vekova. Ova jezera su nastala glečerima, polako klesana hiljadama godina. Postoji i Malo jezero, skriveno nešto dalje, do kojeg vodi staza koja se gubi u niskom rastinju. Ako odlučite da nastavite, ući ćete u zonu gde se granice između država gube, gde su planine jedini suvereni vladari.
„The Balkans are a region of the world where the past is not dead, it is not even past.“ – Rebecca West
Ova misao se savršeno uklapa dok gledate u planinske vrhove koji razdvajaju Kosovo, Crnu Goru i Albaniju. Istorija ovih granica je ispisana krvlju, ali za planinu, te linije ne znače ništa. Ona diše svojim ritmom, bez obzira na to ko polaže pravo na njene obronke. Možda ste ranije posetili Matka kanjon u Makedoniji i mislili da poznajete balkanske klisure, ali Rugova i Prokletije su drugačija zver. Ovde je sve veće, strmije i manje gostoljubivo.
Forenezički audit: Šta vam zapravo treba
Zaboravite na Instagram filtere i fokusirajte se na realnost. Pešačenje na Prokletijama zahteva pripremu. Prvo, obuća. Ako krenete u patikama za trčanje, kao da ste krenuli u šetnju kroz Arad ili Kavalu, završićete sa uganutim zglobom pre nego što stignete do prve veće uzbrdice. Potrebne su vam čvrste planinarske cipele sa Vibram đonom. Drugo, voda. Iako ima izvora, leti oni mogu presušiti. Ponesite bar dva litra vode. Treće, odeća. Čak i ako je u Peći 30 stepeni, kod jezera može biti 15, uz jak vetar. Slojevito oblačenje je zakon, a ne preporuka.
Cene u Peći su pristupačne. Espresso će vas koštati manje od jednog evra, a obilan obrok u nekoj od lokalnih ćevabdžinica oko pet evra. Međutim, usluge planinarskog vodiča su skuplje i to s razlogom. Ne preporučujem da se krećete van markiranih staza bez nekoga ko poznaje teren, jer se oblaci na Prokletijama spuštaju brže nego što možete da zamislite, pretvarajući sunčan dan u belu neprozirnu zavesu. Ovo nije turistički centar Borovets gde je sve podređeno udobnosti. Ovde ste sami sa prirodom.
Suton i povratak: Zašto se vraćamo bolu?
Dok se sunce polako spušta iza vrhova, bacajući duge, ljubičaste senke preko jezera, počinje spuštanje. Kolena bole, mišići su napeti, ali postoji neobjašnjiv osećaj trijumfa. To je onaj mazohistički deo putovanja koji obični turisti nikada neće razumeti. Oni koji vole Ulcinj ili pesak koji nudi Sozopol verovatno će smatrati ovo gubljenjem vremena. Ali za one koji traže nešto više od puke rekreacije, Prokletije nude pročišćenje. Povratak u Peć u večernjim satima donosi novu perspektivu. Grad je sada osvetljen, restorani su puni, a miris roštilja ispunjava ulice. Dok sedite u nekoj od kafana pored Bistrice, gledajući ka planini koja je sada samo tamna silueta, shvatate da vas je ona malo promenila. Ne mnogo, samo dovoljno da gradsku gužvu vidite kao nepotreban teatar.
Kome nije mesto ovde? Ako tražite luksuz, utabane staze bez ijednog kamena, ili ako vam smeta miris stoke i grubi balkanski humor, ostanite kod kuće. Ako vam je potreban konfor koji pruža Cetinje ili uređena obala, Prokletije će vas razočarati. Ovo je mesto za one koji žele da osete sopstvena ograničenja i da vide svet onakav kakav je bio pre nego što smo ga prekrili asfaltom i plastikom. Planina vas ne voli, ali vas poštuje ako ste spremni da se potrudite. I to je više nego što ćete dobiti od većine modernih destinacija.