Atina: Najbolje plaže u okolini koje nisu pretrpane

Turističke brošure vole da prodaju laž o Atinskoj rivijeri kao o nekakvom mermernom raju gde se luksuz i istorija stapaju u savršeni koktel. To je zabluda. Ako ostanete u Glifadi ili Vuljagmeniju, jedino što ćete osetiti je miris preskupog losiona za sunčanje i odjek lošeg tehno zvuka iz barova koji naplaćuju ulaz kao da ulazite u trezor narodne banke. Atina je, u svojoj suštini, grub grad, prašnjav i haotičan, a njene najbolje plaže nisu one sa plavim zastavicama i konobarima u belim košuljama. Prava obala Atike nalazi se tamo gde prestaje asfaltirana staza i gde počinje sirova, neukroćena Grčka.

Stari ribar po imenu Janis, koga sam sreo u jednoj poluraspadnutoj taverni blizu Keratee, rekao mi je dok je čistio mreže: More ne pripada onima koji imaju novac, već onima koji imaju strpljenja da ga čekaju tamo gde niko drugi ne gleda. Janisove ruke su bile kao kora maslinovog drveta, ispucale od soli i vetra koji ovde, na jugu Atike, nikada ne prestaje da duva. Njegove reči su mi bile putokaz. Dok se većina turista gužva na mestima kao što su Ksamil ili Sveti Stefan, tražeći taj savršeni Instagram kadar, Janis me je uputio na mesta gde je tišina jedini luksuz koji vam treba.

„Grčka je najstarije ogledalo čovečanstva, u kojem se ne vidi lice, već duša koja traži svetlost.“ – Henry Miller

Ako zaista želite da pobegnete od gužve, morate razumeti psihologiju prosečnog posetioca Atine. Oni se plaše udaljenosti. Većina njih neće otići dalje od rta Sunion, a čak i tamo će se držati glavnog puta. Ali, ako skrenete levo pre samog hrama, naći ćete se u predelu gde priroda još uvek drži konce u svojim rukama. Ovde su prirodne lepote i znamenitosti slovenije grcke i turske svedene na osnovne elemente: kamen, so i tirkiz koji prži oči. Plaža KAPE, nazvana po obližnjem institutu, godinama je bila tajna lokalaca, ali čak i sada, kada je postala poznatija, zadržala je svoju oštrinu. Do nje se silazi niz strme stepenice, a dole vas čeka pesak koji podseća na onaj u mestu Struga, ali sa mnogo intenzivnijim mirisom mora.

Mnogi moji putopisi i preporuke za putovanja kroz balkan naglašavaju važnost autentičnosti, a obala oko Lavrija je upravo to. To nije Koper sa svojim uređenim dokovima, niti Omiš gde planine pritiskaju more. Lavrio je mesto gde se istorija rudarstva meša sa mirisom ribe. Plaže južno od Lavrija, prema rtu Sunion, su male uvale koje često nemaju ni ime. Tu nema beach barova. Tu nema iznajmljivanja ležaljki. Postoji samo oštro stenje i voda koja je toliko bistra da možete videti svaki pokret hobotnice na dnu. Ovo su turisticke destinacije u srbiji i okolnim zemljama koje ljudi često previde jer traže nešto lakše, nešto što zahteva manje truda.

„More je sve. Ono pokriva sedam desetina zemljine kugle. Njegov dah je čist i zdrav. To je ogromna pustinja gde čovek nikada nije usamljen.“ – Jules Verne

Pogledajte te stene kod Legrene. One nisu samo geološka formacija. One su svedoci vremena. Svaka pukotina u tom krečnjaku drži u sebi so koja se taložila decenijama. Kada sednete na tu stenu u pet popodne, toplota koju ona emituje je gotovo terapeutska. To je toplota koja dolazi iz dubine, ista ona koju osećate kada posetite Višegrad ili dok koračate kroz Smederevo pored starih zidina. Postoji ta nit koja povezuje stara utvrđenja Balkana sa ovim divljim obalama Atike. To je osećaj trajnosti. U Gjakova čaršiji ili na ulicama koje nudi Veliko Tarnovo, istorija je u kamenu, a ovde na obali Atine, istorija je u soli i vetru.

Zašto putujemo? Da li idemo na plažu da bismo bili viđeni ili da bismo nestali? Ako je vaš cilj ovo drugo, onda je Schinias vaš dom. To je dugačak pojas borove šume koji se spušta pravo u pesak. Miris borovine je toliko jak da potpuno maskira slani vazduh. Dok hodate kroz tu šumu, pod nogama osećate meke iglice i suve šišarke. Nema buke motora, samo zujanje zrikavaca koje je toliko glasno da postaje neka vrsta bele buke. Podseća me na Durmitor leti, gde tišina planine ima sličnu težinu kao tišina ove šume pored mora. Ovde nećete naći glamur, ali ćete naći mir koji je danas najređa valuta na svetu. Kultura i istorija zemalja balkana nas uče da su najvrednije stvari uvek bile one koje se moraju braniti od zaborava i komercijalizacije. Ove plaže su poslednja linija odbrane protiv sveta koji želi da sve pretvori u suvenir. Ako niste spremni da nosite sopstvenu vodu, da trpite pesak u kosi satima i da vam jedini zaklon bude senka jednog bora, onda nemojte ni dolaziti. Ove plaže nisu za svakoga, i to je njihova najveća vrlina. One su za one koji razumeju da je putovanje čin pobune protiv običnog.