Saranda u 6:00 ujutru ne liči na onu razglednicu koju vam prodaju na Instagramu. Nema filtera koji može da maskira miris teškog dizela iz ribarskih brodova i vlažnog betona koji se hladi nakon vrelih četrdeset stepeni prethodnog dana. Vazduh je gust, skoro opipljiv, dok se prvi zraci sunca odbijaju od staklenih fasada nedovršenih hotela. Ovde se ne dolazi da bi se uživalo u tišini kakvu nudi Bohinj ili sterilnom redu primorskih mesta na severu. Ovde se dolazi zbog haosa koji ima svoj sopstveni, divlji ritam. Moje putovanje počinje u maloj radionici, zakopanoj tri ulice iza glavnog šetališta, gde me je sačekao Luan.
Luan je čovek čije su ruke trajno obojene mašinskim uljem, a lice mu je geografska karta Balkana. ‘Skuter nije samo prevoz ovde’, rekao mi je dok je pljuvao na pod i brisao sedište stare Honde krpom koja je videla i bolje dane. ‘To je tvoj jedini način da pobegneš od onih koji misle da je Saranda samo plaža ispred hotela. Ali pazi, u Sarandi put ne pripada tebi, pripada onome ko ima jaču sirenu’. Njegov savet je bio zlata vredan. Iznajmljivanje skutera u 2026. godini postalo je komplikovanije nego ranije. Digitalizacija je stigla, ali poverenje je i dalje valuta koja se najteže menja. Luan mi je izdao mašinu bez ijednog papira, samo na reč i dvadeset pet evra u kešu. To je ta kultura i istorija poverenja koja polako nestaje, ali u ovim sporednim ulicama još uvek pulsira.
„Albania’s chief, whose rugged mountain-land for prowess still maintaineth to the band.“ – Lord Byron
Do 8:00 sati, dok se grad polako budi, krećem uzbrdo ka tvrđavi Lekuresi. Put je strm, asfalt je izlizan do te mere da sija kao ogledalo pod jutarnjim suncem. Gume skutera proklizavaju na svakoj krivini, podsećajući me na uspone ka Soko Gradu, ali ovde je ulog veći jer se ispod vas ne nalazi šuma, već provalija koja vodi pravo u tirkizno more. Na pola puta stajem. Moram da opišem taj specifični ugao ulice gde se spajaju miris svežeg bureka iz pekare ‘Era’ i miris paljene gume. To je mikro-kosmos Sarande. Jedna siva fasada, izrešetana vremenom, na kojoj visi reklama za najnoviji model iPhone-a, dok pored nje starica u crnini prodaje origano ubran na padinama brda. Ta suprotnost je brutalna. Nije to ni Beograd sa svojom betonskom melanholijom, niti Subotica sa svojom ravničarskom setom. Ovo je goli opstanak pretvoren u turističku atrakciju.
Iznajmljivanje skutera u 2026. zahteva forenzičku proveru. Ne gledajte ogrebotine, one su ovde kao ordenje. Gledajte kočnice i dubinu šare na gumama. Ako planirate da idete južno ka Ksamilu, pripremite se na to da će vas preticati crni mercedesi bez ikakve najave. To je deo igre. Na kontrolnim punktovima, policija često ignoriše turiste na dva točka, ali ako vas zaustave, osmeh i pominjanje da ste bili u mestima kao što su Prizren ili Cetinje često otvaraju vrata koja bi inače ostala zatvorena. Balkanska solidarnost je stvarna, samo je treba znati aktivirati. Cene goriva su u 2026. stabilizovane, ali su i dalje visoke za lokalni standard, pa očekujte da će vam svaki decilitar biti dragocen dok se penjete uz obalne serpentine.
Oko podneva, sunce postaje neprijatelj. Krećem ka Butrintu. Ovaj put nije samo asfaltirana traka, to je putopis i preporuka za putovanje kroz Balkan u malom. Prolazim pored polja gde prašina podseća na arheološka iskopavanja koja nudi Stobi, ali umesto antičkih stubova, ovde niču betonski kosturi budućih rizorta. Butrint je tišina koja vrišti. Dok hodam između rimskih zidina, osećam istu onu težinu istorije koju ima Smederevo, ali sa primesom soli u vazduhu. Skuter me čeka u senci masline, vreo na dodir. To je taj trenutak kada shvatite da putovanje nije destinacija, već znoj koji vam curi niz leđa dok pokušavate da upalite mašinu koja se pregrejala na albanskom zvezdanju.
„Granica je ožiljak koji nikada sasvim ne zaraste, čak i kada postane samo linija na mapi.“ – Kapka Kassabova
Popodne je rezervisano za povratak i potragu za onim što turisti zovu prirodne lepote, a što je zapravo samo surova obala koju čovek još uvek nije stigao potpuno da ukroti. Između Sarande i Ksamila postoje uvale koje nemaju imena na Google mapama. Tamo nema ležaljki od 50 evra. Tamo je samo oštro kamenje i more toliko bistro da izaziva vrtoglavicu. Skuterom možete sići skoro do same vode, prateći kozje staze. Prašina koja se podiže ostaje na vašoj odeći kao suvenir. Uporedite to sa pitomim stazama koje nudi Soko Banja i shvatićete zašto je Saranda magnet za one koji traže nešto neobrađeno. Dok sunce počinje da pada ka horizontu, boje se menjaju od jarko narandžaste do duboke ljubičaste, podsećajući na zalaske u Gevgeliji, gde se toplota dana polako pretvara u toplu letnju noć.
Povratak u grad u predvečerje je test za nerve. Saobraćaj postaje agresivan. Skuter je ovde hirurški skalpel kojim sečete kroz tkivo zagušenih ulica. Luan me čeka ispred radionice. Nije me pitao kako je bilo. Samo je uzeo ključ, opipao gume i klimnuo glavom. To je bio jedini sertifikat o uspešno završenom danu koji mi je bio potreban. Za koga nije ovo mesto? Ako tražite mir, red i predvidljivost, ostanite kod kuće. Saranda 2026. je za one koji su spremni da se uprljaju, da rizikuju i da na kraju dana osete da su zaista bili negde gde se život još uvek dešava bez scenarija. Turističke destinacije u Srbiji imaju svoj šarm, ali Albanija je drugačija zver. Ona vas ne moli da je volite, ona vas izaziva da je podnesete. I u tome leži njena prava, nepatvorena moć.