Zabluda o neprekidnoj zabavi
Mikonos je postao sinonim za haos, za skupa pića koja se prosipaju po pesku i za ritmove koji ne prestaju do svitanja. Mnogi veruju da je ovo ostrvo samo jedan veliki klub na otvorenom, ali to je površna slika koju prodaju instagram profili onih koji nikada nisu skrenuli sa glavnog puta. Realnost je mnogo prljavija, tiša i iskrenija ako znate gde da gledate. Dok masa hita ka južnim plažama, sever ostaje ogoljen, prepušten vetru i onima koji traže samoću. Ova izolacija nije slučajna, ona je izbor onih koji razumeju da pravi odmor ne dolazi iz buke, već iz odsustva iste. Priznajem, lako je pasti u zamku turističke mašinerije koja nudi lažni sjaj, ali ispod tog sloja nalazi se nešto sasvim drugo.
Mudrost starog ribara
Sedeo sam u maloj kafani u Ano Meri, mestu koje još uvek miriše na upaljeno kandilo i sveže ispečen hleb, daleko od kruzera koji se iskrcavaju u luci. Tamo sam sreo Kostasa, čoveka čije je lice ispisano borama kao karta egejskih struja. Kostas mi je rekao: „Svi oni dolaze da vide Mikonos koji smo mi izmislili za njih. Pravi Mikonos je tamo gde nema signala za telefon i gde vetar Meltemi briše svaku laž sa lica.“ On se seća vremena pre aerodroma, kada je jedini zvuk bio udaranje talasa o stene kod Fokoša. Njegove reči su me podsetile da su prirodne lepote i znamenitosti slovenije grčke i turske često zakopane pod slojevima komercijale, ali da su i dalje tu, čekaju one strpljive.
„Grčka je najstarije ogledalo u kojem čovek može videti svoje pravo lice, bez ukrasa i bez milosti.“ – Lawrence Durrell
Na plaži Fokoš, pesak nije onaj fini, prosejani prah koji nalazite na privatnim posedima. Ovde je pesak grub, sastavljen od sitnih komadića granita koji se lepe za kožu kao podsetnik na surovost prirode. Bar koji se ovde nalazi, ako ga tako uopšte možemo nazvati, više liči na drvenu baraku koju je more izbacilo. Nema zvučnika. Nema di-džeja koji vas tera da se osećate kao da ste u liftu pakla. Ovde čujete samo škripu drvenih stolica i tihi razgovor dvoje ljudi koji piju domaće vino iz krčaga. To je onaj mir koji podseća na zabačene krajeve kao što je Konjic ili tišina koju nudi Postojna jama u svojim dubinama. Ovde vreme teče drugačije, sporije, gotovo bolno za one naviknute na brzi tempo grada.
Mikro-zooming: Tekstura stola na plaži Mirsini
Hajde da se zadržimo na jednom detalju. Sto za kojim sedim na plaži Mirsini nije napravljen u fabrici. To je masivni komad drveta, verovatno deo starog čamca, premazan slojevima soli i sunca. Površina je hrapava, sa dubokim brazdama u kojima se nakupio pesak. Svaki put kada pređete rukom preko njega, osetite istoriju svakog obroka koji je tu poslužen, svake oluje koja je protutnjala kroz zaliv. Miris koji se širi nije miris skupih krema za sunčanje, već miris divljeg origana koji raste na okolnim brdima, pomešan sa jodom i mirisom pečenih sardina. Nema plastike. Svaki tanjir je od teške keramike, okrnjen na ivicama, što mu daje težinu koju moderni restorani ne mogu da simuliraju. Čaša za vodu je zamagljena od hladnoće, a kondenzacija pravi male potoke koji se slivaju niz brazde na drvetu, formirajući mikroskopska jezera pre nego što ispare na podnevnoj vrelini. Ovo je nivo detalja koji gubite kada jurite za popularnim mestima.
Geografija mira nasuprot južnog haosa
Dok su plaže poput Paradise i Super Paradise pretvorene u fabrike novca, severne uvale ostaju bastioni otpora. Plaža Kapari, do koje se dolazi strmom stazom preko kamenja, nudi pogled na ostrvo Delos koji oduzima dah. Ovde nema ležaljki koje se plaćaju stotine evra. Ljudi donose svoje peškire i tišinu. To me podseća na surovu lepotu koju ima Pag ili na kamene ulice koje nudi Piran u rano jutro pre turista. Kontrast je zapanjujući. Sa jedne strane imate veštački osmeh konobara u belim košuljama, a sa druge strane surovu, neoprostivu lepotu stena i mora koje vas ne pita ko ste i koliko novca imate u novčaniku. Ovakvi putopisi i preporuke za putovanja kroz balkan i Mediteran služe da nas podsete na ono što smo izgubili u potrazi za komforom.
„Sreća je biti u Grčkoj, imati more pred sobom i parče hleba u ruci.“ – Nikos Kazantzakis
Ako tražite mesta gde se istorija sudara sa sadašnjošću, Mikonos vam to neće dati na tacni. Morate kopati. Baš kao što Subotica čuva svoju secesiju iza fasada koje propadaju, ili kako Golubac stoji kao stražar na Dunavu, tako i izolovani barovi Mikonosa čuvaju duh kikladskog identiteta. Plaža Lia, iako malo više uređena, i dalje zadržava taj osećaj udaljenosti. Tamo, ako dođete u pravo vreme, možete videti kako se svetlost menja iz jarko žute u duboku, purpurnu boju dok sunce nestaje iza horizonta, ostavljajući za sobom tišinu koja je gotovo fizički opipljiva. To nije onaj mir koji nalazite u mestima kao što je Bansko tokom zime, to je mir koji je vreo, suv i začinjen solju.
Ko nikada ne treba da poseti ova mesta?
Ovi izolovani džepovi Mikonosa nisu za svakoga. Ako vam je potreban konobar koji će vam trčati u susret čim podignete prst, ostanite u gradu. Ako ne podnosite vetar koji vam mrsi kosu i baca pesak u oči, zaobiđite severnu obalu. Ako tražite luksuz koji se meri zvezdicama, a ne brojem zvezda na nebu, vi ćete ovde biti nesrećni. Ova mesta su za one koji razumeju vrednost nečega što nije na prodaju. Slično kao što Sinaia nije za one koji ne vole planinski vazduh, ili kako Đavolja Varoš nije za one koji se plaše prirodnih fenomena, ovi barovi su za ljude koji su spremni da žrtvuju udobnost zarad autentičnosti. Čak i gradovi kao što je Iaši u Rumuniji ili mirni Konjic imaju tu crtu, ali Mikonos je podiže na nivo filozofije življenja uprkos svemu.
Zaključak: Zašto uopšte putujemo?
Na kraju dana, putovanje na Mikonos u potrazi za tišinom je čin pobune. To je odbijanje da prihvatite verziju sveta koja vam se servira preko ekrana. Putujemo da bismo pronašli delove sebe koje smo ostavili u buci svakodnevice. Bilo da je to kroz kulturu i istoriju zemalja balkana ili kroz slane vetrove Egeja, cilj je isti: povratak osnovama. Kada sunce potone, a jedino svetlo koje ostane bude ono sa udaljenog svetionika, shvatićete da mir nije nešto što se nalazi, već nešto što se dopušta da vas preplavi. Mikonos vas uči da tišina ima zvuk, a taj zvuk je najglasniji tamo gde nema nikoga da ga čuje.„