Šest je sati ujutru u luci Mandraki. Vazduh je težak od soli i mirisa dizela koji izbacuju prvi trajekti dok se sunce lenjo penje iznad Turske obale u daljini. Ovo nije onaj Rodos sa razglednica gde je sve podređeno savršenom kadru, ovo je radni, znojavi početak dana za posadu koja se sprema za još jednu rutu ka Simiju. Čekam red ispred drvenog kioska, stežući u ruci hladnu metalnu konzervu kafe koja košta četiri evra, cenu koju plaćate za budnost u ovaj sat. Stari ribar po imenu Janis, čije je lice ispisano borama kao karta arhipelaga, sedi na obližnjoj bitvi i krpi mrežu. Simi ne prima svakoga, rekao mi je dok je pljuvao u more. Mnogi odu tamo, vide boje i misle da su razumeli ostrvo. Ali Simi je kao kamen, tvrd i nepopustljiv pod tom šminkom od pastelnih fasada. Njegove reči mi odzvanjaju dok prelazim preko rampe broda Dodekanisos Express. Ovo putovanje 2026. godine nosi sa sobom nove realnosti, inflaciju koja je podigla cenu karte, ali i isti onaj osećaj iščekivanja koji su putnici imali decenijama pre nas.
Putovanje kroz plavo i sivo
Brod napušta luku i gradske zidine Rodosa polako blede u izmaglici. Dok sečemo talase Egeja, primećujem kako se pejzaž menja. Nema ovde mekoće jonskih ostrva. Ovo je Dodekanez, surov i ogoljen, gde sunce prži krečnjak dok ga ne pretvori u prah. Ovaj predeo me podseća na Pag u Hrvatskoj, gde je kamen jedini gospodar, ili na surove vrhove iznad mesta Konjic u Bosni, gde planina ne oprašta greške. Ali ovde je kamen u srodstvu sa morem. Talasi su tamnoplavi, skoro crni u dubinama, dok bela pena udara o bokove broda. Putnici oko mene, uglavnom turisti sa severa Evrope, grozničavo mažu kreme za sunčanje, nesvesni da će ih vetar na palubi prevariti dok im koža ne postane crvena kao krovovi u Sighișoara. Ja posmatram horizont. Tu negde, između Rodosa i turske obale, granice postaju nejasne. Ovo su prirodne lepote i znamenitosti slovenije grčke i turske koje se sudaraju u jednom uskom morskom prolazu.
„Grčka je zemlja u kojoj se živelo, na kojoj se živelo i kroz koju se prolazilo.“ – Henry Miller
Prva stanica je manastir Panormitis. Većina turista ovde siđe da poljubi ikonu i napravi selfi u dvorištu sa crno belim šljunkom. Ali prava magija je u tišini iza zidova. Dok hodam po tim glatkim kamenčićima, osećam miris tamjana koji se bori sa mirisom soli. Nema ovde one komercijalizacije koju ćete sresti ako posetite Mikonos, gde je sve na prodaju. Panormitis je i dalje mesto hodočašća, gde lokalci dolaze sa stvarnim mukama. Gledam u metlu koju ljudi ostavljaju kao zavet svetom Arhangelu Mihailu. To je paganski običaj preživio u hrišćanstvu, podsetnik da je kultura i istorija zemalja balkana duboko isprepletana i starija od modernih država. Dvorište je ispunjeno zvukom zvona, metalnim i teškim, koji odjekuje kroz prazna brda Simija.
Gialos: Amfiteatar boja i pohlepe
Kada brod konačno uplovi u glavnu luku Simija, Gialos, prizor je gotovo nerealan. Neoklasične kuće u bojama žute, terakote i tamnoplave naslagane su jedna na drugu kao da se bore za vazduh. Ali ako se zagledate u ljuštenje farbe na fasadi treće kuće s leve strane, one sa polomljenim zelenim škurama, videćete istinu. To je boja koja bledi pod teretom soli i decenija siromaštva koje je vladalo ovim ostrvom pre nego što su stigli jahtaši. Simi je nekada živeo od sunđera, a ti ljudi su bili ronioci smrti. Danas žive od nas. Putopisi i preporuke za putovanja kroz balkan često govore o lepoti, ali retko o ceni te lepote. Hodam uz Kali Strata, stepenište koje spaja donju luku sa gornjim gradom, Choriom. Svaki stepenik je izazov za kolena i pluća. Na pola puta stajem da udahnem. Miris pečenog jagnjeta iz neke skrivene kuhinje meša se sa mirisom divljeg origana koji raste iz pukotina u zidu. Ovaj kamen je sličan onom koji krasi Brač, ali ovde je on podloga za arhitekturu koja više liči na Veneciju nego na Grčku.
[image-placeholder]
Simi u podne je užaren. Turisti se guraju u tavernama pored vode, gde su cene prilagođene onima koji ne pitaju za račun. Ja biram sporednu ulicu. Tamo srećem ženu koja prodaje sunđere. Nisu to oni mekani, fabrički, već grubi, prirodni sunđeri koji mirišu na okeansko dno. Kaže mi da su njeni sinovi poslednji koji se bave ovim poslom. Ostali su otišli u Vlorë ili dalje u potrazi za lakšom zaradom. Gledam njene ruke, ogrubele od morske vode i rada. To je lice Simija koje nećete naći u brošurama. Ostrvo je preživelo Italijane, Nemce i Turke, a sada preživljava nas. Sećam se kako obala kod mesta Petrovac ima sličan taj prkosni stav prema betonu, mada ovde zakon strogo zabranjuje modernu gradnju, čuvajući ovaj amfiteatar od propadanja u banalnost.
„Simi je san koji ostaje u očima dugo nakon što se probudite.“ – Lokalna izreka
Forenzička revizija: Koliko košta Simi 2026. godine?
Hajde da pričamo o brojevima, jer romantičari često zaborave da otvore novčanik. U 2026. godini, izlet na Simi nije jeftina avantura. Povratna karta za brzi katamaran iz Mandrakija sada iznosi između 45 i 55 evra, zavisno od kompanije i koliko rano ste rezervisali. Ako idete sporijim brodom, onim koji se ljulja na svakom talasu kao da mu je poslednji, možete proći za 30 evra, ali ćete izgubiti četiri sata dragocenog dana. Kafa na brodu je pet evra. Frape u luci Gialos? Sedam evra, ako želite pogled na jahte. Porcija čuvenih Simi škampa, onih malih koji se jedu celi sa ljušturom, koštaće vas oko 22 evra u pristojnoj taverni. Ako želite da pobegnete od gužve, vodeni taksi do plaže Agia Marina je dodatnih 15 evra. Sve ovo čini Simi skupljim od prosečnog dana na Rodosu, ali jeftinijim od onoga što nudi Mikonos. Ipak, za one koji su navikli na cene koje nudi Đerdap ili slične destinacije u unutrašnjosti, ovo može biti šok. Ali Simi se ne prodaje po kilogramu, već po emociji koju izaziva taj prvi pogled na zaliv.
Sumrak na Egeju i gorka istina
Dok sunce počinje da pada ka zapadu, senke kuća na Simiju postaju dugačke i ljubičaste. To je trenutak kada dnevni turisti odlaze, a ostrvo uzdahne od olakšanja. Na povratku, brod je tiši. Ljudi su iscrpljeni od sunca i hoda po uzbrdicama. Posmatram kako se obala Simija smanjuje. Ovaj prostor, gde se prepliću uticaji koji podsećaju na Xanthi u Trakiji ili močvare oko mesta Divjakë u Albaniji, ostaje jedinstven u svom odbijanju da postane samo još jedan turistički Diznilend. Zašto putujemo? Ne putujemo da bismo videli lepe stvari, već da bismo osetili težinu istorije i snagu prirode koja nas čini malim. Simi je podsetnik da lepota zahteva održavanje, trud i visoku cenu, kako u evrima, tako i u ljudskom znoju. Ako tražite samo pesak i plitku vodu, ostanite na plažama Rodosa. Simi je za one koji žele da vide kako se kamen pretvara u umetnost i kako se istorija trpi pod vrelim suncem Dodekaneza. Kad se vratite u luku Mandraki, dok se svetla grada pale, znaćete da ste bili negde gde vreme teče drugačije. Simi nije destinacija, to je stanje uma koje košta tačno onoliko koliko ste spremni da izgubite od sopstvene komforne zone.