Saranda: Između betona i horizonta
Saranda nije ono što su vam rekli na društvenim mrežama. Zaboravite te ispeglane kadrove gde se vidi samo tirkizno more. Saranda je haotična, bučna, često prašnjava i brutalno iskrena. To je grad koji se širi brže nego što njegovi urbanisti mogu da nacrtaju planove. Ipak, usred tog arhitektonskog meteža, pojavila se linija razuma: nova biciklistička staza koja prati obalu Jonskog mora. Ona nije samo asfalt; ona je pokušaj da se ovom gradu, koji je decenijama prodavao svoju dušu investitorima, vrati ljudska mera.
Stari Luan, čovek čije lice podseća na ispucalu koru masline, drži malu trafiku blizu luke gde staza počinje. Dok sam podešavao sedište bicikla, Luan mi je rekao: More je jedina stvar koju ovde nisu uspeli da zazidaju, mada su se trudili. Ova staza, to je kao da su gradu dali slamčicu da prodiše pod vodom. Njegova zapažanja su surova ali tačna. Dok se otiskujete pedalama sa startne tačke, miris dizela iz trajekata koji pristižu sa Krfa meša se sa mirisom pržene ribe i soli. To je miris pravog Balkana, onog koji ne nosi šminku za turiste.
„The wild Albania’s hills, / Where roams the maid with eyes of dark / And the bold chieftain of the hills.“ – Lord Byron
Prvih nekoliko stotina metara staze je test strpljenja. Iako je označena jarkim bojama, lokalni pešaci je tretiraju kao proširenje trotoara, a vozači dostavnih vozila kao privremeni parking. Ali to je deo šarma. Ako želite sterilnost, idite tamo gde su prirodne lepote i znamenitosti Slovenije Grčke i Turske pretvorene u muzeje na otvorenom kao što je Piran. Saranda je živa rana koja pulsira. Kako odmičete dalje od luke, buka motora jenjava, a zvuk guma koje se kotrljaju po svežem asfaltu postaje hipnotišuć. Pogled na levo otkriva sivu masu hotela naslaganih jedan na drugi, dok desno puca beskrajno plavetnilo Jona. Ta suprotnost je suština Sarande.
Micro-zooming na jedan segment staze: kod malog rta gde se put savija ka jugu, asfalt menja boju pod uticajem morske pene koja povremeno prebacuje preko niskog zida. Ovde se vetar pojačava. Možete osetiti so na usnama. Sa jedne strane je napušteno gradilište gde zarđala armatura strči ka nebu poput skeleta praistorijske zveri, a sa druge strane je kristalno čista voda koja udara u stene. Na ovom mestu, Saranda vam pokazuje svoje pravo lice: nedovršena, ambiciozna i neodoljivo divlja. Nije to mirna planina kao Tara ili spokoj koji nudi Bohinj. Ovde je energija agresivna, ali vitalna.
„Albanija je zemlja u kojoj se prošlost ne završava, ona se samo gomila.“ – Ismail Kadare
Biciklistička staza vas vodi dalje, pored mesta gde se prodaje kukuruz pečen na ćumuru, čiji dim pravi izmaglicu kroz koju prolazite kao kroz oblak. Miris je intenzivan, sladak i zagoreo istovremeno. Dok prolazite, čujete razgovore na jeziku koji zvuči kao sudar stena. Kultura i istorija zemalja Balkana nigde nije tako opipljiva kao u ovim malim, svakodnevnim trenucima na obali. Saranda nije Bukurešt sa svojim širokim bulevarima, niti Banja Luka sa svojim drvoredima; ona je uski prolaz između planine i mora, gde se svaki kvadratni metar bori za svoje postojanje. Često se pominje Drač kao primer haotičnog razvoja, ali Saranda taj haos uzdiže na nivo umetnosti.
Šta je zapravo ova staza? Za inženjere, to je par kilometara asfalta. Za turiste, to je prilika za fotografiju. Za lokalce, to je nada da će grad prestati da bude samo spavaonica za sezonske radnike. Dok se krećete ka jugu, ka mestu Ksamil, pejsaž se menja. Hoteli postaju ređi, a priroda počinje da pobeđuje beton. Ovde staza postaje uža, a pogled na Butrint u daljini podseća na drevna vremena kada su ovi putevi pripadali vizantijskim trgovcima i rimskim legijama. Možda Saranda nikada neće imati eleganciju koju nudi jedna Edirne ili istorijsku patinu koju nosi Tekirdağ, ali ona ima nešto što tim mestima nedostaje: drskost.
Ako tražite putopisi i preporuke za putovanja kroz Balkan koji će vam reći da je sve savršeno, promašili ste adresu. Saranda će vas iznervirati. Biciklistička staza će se iznenada završiti tamo gde je neki moćnik odlučio da proširi svoju terasu. Moraćete da siđete sa bicikla, zaobiđete prepreku i ponovo se popnete. Ali u tom prekidu, u tom apsurdu, leži istina o putovanju. Putovanje nije glatko kotrljanje po šinama; to je borba sa terenom, sa ljudima i sa sopstvenim očekivanjima. Saranda je savršena arena za tu borbu. Ko ne treba da poseti ovo mesto? Oni koji se plaše buke, oni koji očekuju da biciklistička staza bude rezervisana samo za bicikle i oni koji ne podnose miris sumpora i soli. Za sve ostale, Saranda je lekcija iz preživljavanja.
Kada sunce počne da zalazi, staza dobija zlatnu boju. Senke betonskih zgrada se izdužuju i konačno prestaju da guše obalu. U tim trenucima, dok pedalirate nazad ka luci, Saranda izgleda skoro pa lepo. Skoro. I to je sasvim dovoljno. Nema potrebe za lažnim sjajem. Putovanje kroz balkanske zemlje vodic kroz albaniju bugarsku crnu goru i druge uvek nas uči jednoj stvari: lepota je u nesavršenosti. Bilo da ste u mestu Stobi istražujući ruševine ili na biciklu u Sarandi, suština je ista: svet je previše čudan da bi bio dosadan.