Jutro na betonu: Početak u senci Serdike
Hladan vazduh Sofije u šest ujutru ne miriše na kafu. Miriše na sagoreli mazut, vlažan beton i nostalgiju za vremenima kada su vozni redovi bili samo sugestija, a ne zakon. Dok stojite na Centralnoj autobuskoj stanici, onom monumentalnom staklenom zdanju koje pokušava da sakrije brutalizam okolnih ulica, shvatate da putovanje do Velikog Tarnova nije samo premeštanje iz tačke A u tačku B. To je prelazak iz administrativnog haosa prestonice u vertikalnu istoriju Bugarske. Stari vozač autobusa, čovek po imenu Georgi, čije lice podseća na izgužvanu mapu Balkana, pljunuo je pored gume svog autobusa i rekao mi: „Mladiću, svi žure u Sofiju da bi postali neko, a u Tarnovo se ide da bi se setio ko si zapravo bio.“ Taj čovek vozi ovu rutu trideset godina. Njegov zglob, hronično ukočen od menjanja brzina na usponima Stare Planine, zna svaki nagib asfalta bolje nego što moderni GPS može da sanja. Veliko Tarnovo nije destinacija koju konzumirate kao brzu hranu; to je grad koji zahteva da vam se listovi na nogama upale od hodanja po kaldrmi. Kada posmatrate putovanje kroz balkanske zemlje vodic kroz albaniju bugarsku crnu goru i druge resurse, često ćete videti slike dvoraca i reka, ali niko vam ne govori o mirisu stare hartije i vlage koji vas zapljusne u uskim prolazima stare čaršije. To je esencija ovog mesta.
„Bugarska je zemlja planina, sunca i tuge koja se pretvara u pesmu.“ – Ivan Vazov
Forenzika puta: Autobus protiv voza
Ako tražite brzinu, zaboravite na bugarske železnice. Voz od Sofije do Tarnova je za mazohiste i pesnike. On putuje dugo, staje u selima koja kao da su ispala iz filma Emira Kusturice, i nudi sedišta koja su videla bolje dane pre pada Berlinskog zida. Ali autobus? To je rešenje. Linije firmi Biomet ili Union Ivkoni polaze skoro svakih sat vremena. Karta košta između 20 i 25 leva (oko 10 do 13 evra). Za te novce dobijate tri sata posmatranja kako se ravnica pretvara u nazubljene vrhove. Dok prolazite pored mesta kao što je Melnik ili razmišljate o tome kako se ovaj pejzaž razlikuje od onoga što nudi Krka nacionalni park, shvatate surovost bugarskog unutrašnjeg kopna. Ovde nema blagosti Jadrana koju nudi Tivat ili Ksamil. Ovo je zemlja ratnika i monaha. Mikro-zuming na prozor autobusa: vidite sloj prašine koji se nakupio od Sofije. Ta prašina je siva, sitna, skoro kao pepeo. Ona se uvlači u pore vaše kože dok se penjete ka severu. Veliko Tarnovo vas čeka na tri brda: Tsarevets, Trapezitsa i Sveta Gora. To nije grad, to je tvrđava koja se pretvara u naselje.
Kaldrma koja pamti kraljeve
Ulazak u grad je vizuelni šok. Dok su mnoge turisticke destinacije u Srbiji i okolnim zemljama modernizovane do neprepoznatljivosti, Tarnovo čuva svoju vertikalu. Kuće su naslagane jedna na drugu kao knjige na polici pijanog bibliotekara. Pogledajte Gurko ulicu. To nije ulica, to je arhitektonski prkos gravitaciji. Svaki prozor gleda u nečiji krov. Miris koji dominira ovde je kombinacija pečenih paprika, vlažnog krečnjaka i reke Jantre koja dole, u ambisu, dubi kamen. Ako ste ikada posetili Peles dvorac, bićete zatečeni razlikom. Peles je kičasti san o aristokratiji; Tsarevets je surova realnost srednjovekovne moći. Ovde nema zlata i pliša. Postoje samo ogromne kamene zidine i tišina koja odzvanja. Da biste razumeli ovaj grad, morate provesti bar sat vremena sedeći na jednoj od onih klupa koje gledaju na spomenik Asenima. Tu, dok sunce polako pada i senke postaju duge i oštre kao turske sablje, osetićete težinu istorije. Ovo mesto nije za one koji traže luksuz koji pruža Vrnjačka Banja ili mir koji nudi Srebrno jezero. Ovo je mesto za one koji žele da vide kako izgleda kada se narod ukopa u stenu i odbija da ode.
„Putovanja su jedina stvar koju kupujete, a koja vas čini bogatijim, osim ako ne zaboravite da gledate kroz prozor.“ – Anonimni balkanski drumski filozof
Logistika preživljavanja i budžeta
Hajde da pričamo o novcu, jer romantika ne plaća račune. Tarnovo je sramotno jeftino za evropske standarde. Ručak u mehanama u starom gradu, gde će vam poslužiti šopsku salatu koja zapravo ima ukus povrća, a ne plastike, koštaće vas manje nego kafa u Parizu. Ali pazite se zamki. Ne kupujte suvenire na samom ulazu u tvrđavu Tsarevets. Produžite do Samovodske čaršije. Tamo, u radionicama gde majstori i dalje kuju bakar i prave ratluk po receptima iz 19. veka, novac zapravo ima vrednost. Kultura i istorija zemalja Balkana se ovde ne čitaju iz knjiga, već se opipavaju prstima. Ako planirate da produžite dalje, možda ka moru gde vas čeka Nesebar, ili planirate prelazak preko planina kao što je Transfagarasan u Rumuniji, Tarnovo je idealna baza. Smeštaj u privatnim kućama (guesthouse) je najbolja opcija. Za 20 evra dobićete sobu sa terasom s koje možete pljunuti u Jantru i doručak koji uključuje domaću banicu sa sirom toliko masnim da će vam arterije tražiti milost.
Filozofija odlaska: Ko ne treba da dolazi
Veliko Tarnovo nije za svakoga. Ako ne podnosite uzbrdice, nemojte dolaziti. Ako vam treba sterilan luksuz hotela sa pet zvezdica, ostanite u Sofiji. Ovaj grad je prljav na ivicama, ponekad miriše na kanalizaciju koja se uliva u reku, i ima previše napuštenih pasa koji vas tužno gledaju dok jedete svoj kebab. Ali, ako tražite mesto gde se putopisi i preporuke za putovanja kroz Balkan pretvaraju u stvarno iskustvo, onda ste na pravom mestu. Kada sunce zađe, a Tsarevets se osvetli u okviru spektakla „Zvuk i svetlost“, shvatićete da je to jedini način da se ispriča priča o padu carstva. To nije turistička atrakcija, to je rekvijem u boji. Dok stojite na trgu, okruženi ljudima koji piju pivo iz plastičnih flaša i turistima koji pokušavaju da uhvate savršen kadar, osetićete se sitnim. I to je u redu. Putujemo da bismo bili mali, a Veliko Tarnovo je savršeno ogledalo za to.