06:00 ujutru. Izmaglica se diže sa reke Jantre kao duhovi bugarskih careva koji odbijaju da napuste svoje posede. Vazduh je oštar, miriše na vlažan krečnjak i prvu jutarnju kafu koju neko, negde u lavirintu uskih ulica, već kuva. Veliko Tarnovo nije grad za one koji traže sterilni komfor modernih odmarališta. Ovo je grad koji vas primorava da se penjete, da se spotičete o neravne kaldrme i da osetite težinu vekova na sopstvenim kolenima. Stari majstor Todor, čovek čije su ruke trajno obojene bakarnom patinom, rekao mi je dok sam posmatrao kako kuje tepsiju u svom malom dućanu: Mladiću, Tarnovo ne gledaš očima, nego tabanima. Ako te noge ne bole uveče, nisi video ništa. I bio je u pravu. Putovanje ovde nije pasivno posmatranje, to je fizički obračun sa istorijom. Kada planirate putopisi i preporuke za putovanja kroz balkan, često ćete naići na ulepšane slike utvrđenja Carevec. Ali prava slika je ona koju zateknete u zoru, pre nego što turisti sa selfi štapovima okupiraju kapije. To je trenutak kada shvatite da je ovaj grad bio srce Drugog bugarskog carstva, mesto gde su se donosile odluke koje su krojile sudbinu ovog dela Evrope.
„Gradovi su kao ljudi: imaju svoje detinjstvo, svoju mladost i svoju duboku starost.“ – Ivan Vazov
09:00 je sati i sunce počinje da prži kamene zidine Careveca. Uspon do Patrijaršijske crkve na vrhu brda je test izdržljivosti za svaku porodicu. Deca će se žaliti, ali kada stanu na ivicu bedema i vide grad koji se u slapovima spušta niz litice, ućutaće. Ovo nije ravničarski Bukurešt niti primorska Kavala. Ovde se arhitektura bori sa gravitacijom. Dok koračate preko pokretnog mosta, zamislite krike opsade iz 1393. godine. To je sirova kultura i istorija zemalja balkana koja se ne uči iz udžbenika, već iz teksture ovog hrapavog kamena. Za razliku od mesta kao što je Nesebar, gde vas miris soli opušta, ovde vas miris stare slave drži u stanju pripravnosti. Oko podneva, povucite se u hladovinu Samovodske čaršije. To je srce zanatstva. Mikro-zumiranje na radionicu grnčara: posmatrajte kako se glina okreće pod prstima, kako voda prska po drvenom podu i kako se iz ničega rađa oblik koji je identičan onima od pre petsto godina. Zvuk čekića koji udara o bakar je ritmičan, gotovo hipnotišuć. Ovde možete kupiti autentične suvenire, a ne plastični otpad koji preplavljuje druge turističke destinacije. Ako ste ikada osetili miris borova na planini Durmitor, ovde će vas dočekati slična svežina, ali pomešana sa mirisom starog drveta i pečenih paprika iz lokalnih mehana. Ručak je obavezan u nekoj od kafana sa pogledom na spomenik Asenevcima. Naručite škembe čorbu ili kavarmu. Cene su, u poređenju sa onim što nudi Bursa ili razvikani Ksamil, više nego pristupačne. Ručak za četvoročlanu porodicu koštaće vas oko 80 bugarskih leva. Ovo je deo naše forenzičke revizije troškova: ulaznica za Carevec je 10 leva za odrasle, dok je kafa u starom gradu oko 3 leva. Taksisti su pošteni, ali uvek tražite da uključe taksimetar. Put do obližnjeg sela Arbanasi koštaće vas manje od 10 leva. Popodne je rezervisano za ulicu Gurko. To je najlepša ulica u gradu, nazvana po ruskom generalu. Ovde su kuće naređane jedna iznad druge tako da krov jedne služi kao dvorište onoj iznad nje. Nema ovde raskoši koju ima Sibiu, ali postoji prkosna lepota u svakom drvenom stubu. Dok Niš nudi svoju meraklijsku atmosferu, Tarnovo nudi aristokratski ponos umotan u balkansku sirovost. Kao i Konjic u Bosni, ovaj grad je definisan svojom rekom i mostovima.
„Istorija je noćna mora iz koje pokušavam da se probudim.“ – James Joyce
Kako se dan bliži kraju, pripremite se za spektakl Zvuk i svetlost. To nije samo svetlosni šou, to je krik istorije. Dok laseri paraju mrak iznad Careveca, a crkvena zvona odjekuju klisurom, osetićete jezu. To je trenutak kada shvatite da niste samo u poseti gradu, već u poseti jednom vremenu koje ne nestaje. Turističke destinacije u srbiji i okolnim zemljama retko imaju ovakav dramatičan završetak dana. Ko ne bi trebalo da poseti ovo mesto? Oni koji traže ravne trotoare i tržne centre. Oni koji se plaše visine i oni koji ne podnose miris starine. Veliko Tarnovo je za one koji su spremni da se oznoje za pogled i koji razumeju da lepota često dolazi iz bola i truda. Plaže koje nudi Divjakë su za odmor tela, ali Tarnovo je za vežbu duha. Kada sunce konačno zađe iza brda Trapezica, sedite na terasu svog hotela i posmatrajte kako se svetla pale. Grad tada liči na sazvežđe palo u kanjon. To je kraj vašeg porodičnog vikenda, ali početak dugotrajne fascinacije mestom koje odbija da bude zaboravljeno.