Sat kuca šest puta ujutru. Vazduh je oštar, grize za obraze dok stojim na mostu koji spaja realnost sa snovima o Drugom bugarskom carstvu. Veliko Tarnovo nije mesto za turiste koji traže udobnost. Ovo je mesto za one koji žele da osete težinu kamena pod nogama. Starac po imenu Stefan, koji decenijama popravlja stare brave u zanatskoj četvrti, rekao mi je jednom dok smo pili kafu pečenu na pesku: ‘Svi gledaju u tvrđavu Tsarevets, ali niko ne vidi planinu koja je drži. Grad je samo kruna, a vidikovac je mesto gde kruna dodiruje nebo.’ Njegove reči su mi odzvanjale u ušima dok sam započinjao uspon ka vrhu, ostavljajući iza sebe miris vlage i stare cigle koji se nadvio nad rekom Jantrom.
Prvi koraci kroz vertikalnu istoriju
Uspon ne počinje na mapi, već u stopalima. Dok koračam kroz četvrt Varoša, svaki korak na izlizanoj kaldrmi je podsetnik da je ovaj grad izgrađen na prkosu. Arhitektura ovde ne poštuje zakone gravitacije. Kuće se nadvijaju jedna nad drugom kao pijani vojnici, dok drvene grede škripe pod teretom vekova. Ovo nije ispolirana estetika koju možete sresti ako planirate putovanje kroz balkanske zemlje vodic kroz albaniju bugarsku crnu goru i druge, gde je sve podređeno oku posmatrača. Ovde je sve podređeno preživljavanju. Kameni zidovi su hladni, prekriveni mahovinom koja svedoči o beskrajnim kišama koje ispiraju grehe starog grada.
„Istorija je ovde toliko gusta da je možete seći nožem, a zatim je pojesti uz komad hleba i malo soli.“ – Nepoznati putopisac
Na pola puta ka vrhu, zastajem ispred jedne kapije. Rđa je pojela metal, ali šarke i dalje drže. One su kao i sami ljudi ovde – izudarani, ali ne slomljeni. Za razliku od primorskih mesta kao što je Vis ili Himara, gde sunce ispira gorčinu, planinski vazduh Velikog Tarnova je čuva. Miris dima iz dimnjaka meša se sa mirisom hladnog betona. Nema ovde mekoće koju nudi Sokobanja ili pitomost kakvu ima Soko Banja. Ovde je kamen surov, a uspon je kazna i nagrada u isto vreme.
Senzorna dekonstrukcija uspona
Fokusirajmo se na jedan detalj koji većina propusti. Na levoj strani staze, neposredno pre nego što šuma počne da guta grad, nalazi se stari zid od ćerpiča. Proveo sam dobrih sat vremena posmatrajući pukotinu u tom zidu. Iz nje izbija divlja smokva, žilava i uporna, koja crpi život iz prašine mrtvih kraljeva. To je suština Tarnova. Život koji niče tamo gde ga niko ne očekuje. Tekstura tog zida je hrapava, pod noktima ostavlja tragove kreča i istorije. Svaki sloj boje koji se ljušti otkriva drugu epohu. kultura i istorija zemalja balkana upisane su u te slojeve jasnije nego u bilo koji udžbenik.
Dok se uspinjem dalje, zvuk grada bledi. Zamamenjuju ga zrikavci i šum vetra kroz borove. Ali to nije tišina. To je prisustvo. Kao da vas posmatraju hiljade očiju sa zidina Tsarevetsa. Podseća me na atmosferu koju imaju Stobi ili Apollonia, gde tišina vrišti o onome što je nekada bilo. Ali Tarnovo nije mrtvo. Оно pulsira kroz svaki odjek vaših koraka. Logistika ovog puta je jednostavna: dobra obuća i još bolja volja. Kafa na pola puta koštaće vas dva leva, ali pogled na provaliju ispod vas je besplatan i neprocenjiv. Ne očekujte luksuzne kafiće; ovde su klupe drvene i često polomljene, ali to je deo pakta koji sklapate sa gradom.
„Balkan je planina koja se ne penje nogama, već srcem koje je spremno da pukne.“ – Hristo Botev
Forenzika vidikovca: Gde se nebo spaja sa zemljom
Konačno, stižem do vrha. Vidikovac iznad grada nije platforma od stakla i čelika. To je gola stena, izlizana od sedenja onih koji su ovde tražili odgovore pre mene. Ispod mene, grad se širi kao prosuta kafa po stolnjaku. Jantra vijuga u obliku potkovice, stežući stari grad u zagrljaj od kojeg nema bega. U daljini se vide obrisi planina, podsećajući na Brezovicu ili vrhove oko Peći, ali sa dozom melanholije koja je specifična samo za Bugarsku. Svetlost u podne je surova, ne oprašta nijednu pukotinu na fasadama, ali kako se sunce spušta, grad počinje da krvari zlatom.
Ko ne treba da dolazi ovde? Oni koji traže red. Oni koji misle da je Kumanovo ili Pag mera za Balkan. Tarnovo je za one koji uživaju u neredu, u mirisu benzina i tamjana, u zvuku crkvenih zvona koja se mešaju sa psovkama taksista u podnožju. Ovo je mesto gde shvatite da je svako putovanje zapravo beg od samog sebe, a ironija je u tome što se ovde, na vrhu, najlakše sretnete sa onim što ste pokušali da ostavite kod kuće. Filozofija uspona nije u dostizanju vrha, već u prihvatanju činjenice da ćete morati da se spustite nazad, u taj isti mulj i lepotu iz koje ste potekli. Na kraju dana, kada sunce nestane iza brda Sveta Gora, ostaje samo mrak i tišina koja miriše na borovinu i prošlost.